Bila jednom jedna država, kao država, koja je sebe nazivala ekonomskim tigrom i konstantno forsirala svoju jačinu, nasuprot manama, kojih u poslednjih desetak godina vide samo izdajnici i strani plaćenici. U toj državi, postoji jedan policijski sindikat koji je pomislio da je dobra ideja da se umeša u školski sistem, ali ne u fizičko vaspitanje ili u neki drugi aspekat koji je relevantniji instrumentu sile; ne, nego da se bavi književnošću u Srbiji; lektiri kod đaka.
Taj famozni policijski sindikat, koji je poznat po objavama prepunim teorija zavere, što je paradoksalno do tog stepena da mi stranica deluje kao vešto napravljena farsa nalik na Nadrealiste. Ali eto, u ovoj divnoj državi, postoji policijski sindikat koji na osnovu relevantnih stručnjaka odlučuje da se umeša u nešto što se zove školski plan i program.
Oni šalju Zahtev za informacije o javnom značaju Gimnaziji u Ćupriji, koja servilno odgovara da je policijski sindikat apsolutno u pravu i da su se oglušili o unapred određen plan i program, koristeći kriterijume kao što su etička perspektiva dela, ili njihovim rečima: „Delo nije primereno, tj. nije pristojno.“
I sve ovo deluje kao nevešto napisana farsa, no bajkoviti početak nije tu da bi nagovestio neistinitost situacije. Ne! Policijski sindikat jeste tražio da se preispita da li je roman „Dorotej“ Dobrila Nenadića, pogodan i prigodan za učenike prvog razreda gimnazija i srednjih škola. U direktnom odgovoru, Gimnazija u Ćupriji je napisala da se njihov kolegijum tj. aktiv ne slaže sa pomenutim delom, te da ga ne obrađuju u nastavnom planu, iako to nije nešto o čemu se odlučuje u februaru.
Ostaviću pravni i zakonski aspekat za neki dan kada se budemo detaljnije bavili ovom tematikom. Kao neko ko je završio Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Beograd, smatram da sam kompetentan da kažem nešto na ovu temu.
Cenzura svakako nije nešto što je nestalo uplivom demokratskih vrednosti, samo se ona konstantno maskira u konstrukte; samim tim, postaje politička korektnost koja stvara percepciju da pojedino delo može uticati na mladost; da je umetničko delo, u zemlji gde je umetnost banalizovana konstantnim šundom, neophodno ukinuti da bi se uspostavile ispravne vrednosti.
U zemlji gde su Pink, Zadruga, socijalne mreže i turbo-folk motivi koji nas okružuju i stvaraju sistem vrednosti, da nismo malo prenaglili ka ideji da jedno književno delo može da pokvari bilo koga. Pogotovo dete koje je odraslo na konstantnoj dozvoljenoj i nedozvoljenoj pornografiji; nije relativizacija kada se kaže da je moguće u svakom delu pronaći iskru nečega što nije korektno.
Ovo nije borba za ovo književno delo, o njemu ćemo se baviti u sledećim tekstovima. Ovo je borba protiv ideje da neka, bilo koja, organizacija može da diktira obrazovnom sistemu koristeći profane kriterijume kao što su nije prigodno za uzrast; kao i ideju da obrazovni sistem treba da se povinuje organizacijama koje nemaju veze sa njim. Ako se ovakva praksa nastavi, sutra će svaka organizacija imati pravo da utiče na obrazovni sistem, ne koristeći relevantne faktore u odlučivanju.
Ideja lektire upravo jeste da istorijski predstavi različite književne epohe u cilju razumevanja književnosti i kulture. Potpuno je besmislen odgovor mojih kolega da delo nije pristojno. Edukacija je tu da pripremi mlade ljude za pristojne i nepristojne aspekte sveta, a zar postoji bolji medijum od književnosti, koji nam može dočarati istinu, koja nam ne godi, ali nam daje uvid u vrednosti. I sa jedne i sa druge strane zida.
Profesori bi trebali da stvore percepciju kod učenika da je jedno književno delo ipak fikcija, što bi značilo, vešto napisana izmišljotina. U prevodu, ako Raskoljnikov može ubiti babu i ostati u lektiri, ne vidim kako može jedna pseudo-istorijska hronika da šteti bilo kome. Osim ako ne postoji politička konotacija? Ali o tome ćemo kasnije…
Ostavite odgovor