Ćuprija, taj biser na Moravi, mesto gde se staro i novo sudaraju u nezaboravnom haosu. Dok šetam pored reke, okružen lepotom lišća, zamišljam cvrkutanje ptica i novi most na starom mestu gde se reka Ravanica uliva u Veliku Moravu. I kroz svoje snoviđenje, nalećem na prizor koji me vraća u stvarnost. Iza mene je stari-svetleći most, jedini koji blista u svom sjaju, kao da je tek stigao, na neki čudesan način. Zamislite to: pešačka zona uz reku, pogled koji udara u prelepu simfoniju svetlosti i most na Moravi koji je funkcionalan. Kakva romantična ideja…
S druge strane, mostić kod Osnovne škole Đura Jakšić, koji upravo skraćuje put preko reke Ravanice, koja ima nekih desetak metara, ne radi već godinu dana, sigurno… Zašto? Verovatno problem sa statikom, kažu: „Nije bezbedan!“ Takođe, kažu: „Bitnije je da popločamo centar, neka deca idu okolo…“ Jer hej! Kome je još potreban direktan prelaz preko rečice u 21. veku. Ako već želimo da pređemo ka drugoj strani, zdravije je da obrnemo krug. Inovacija počinje od nas samih.
Kad smo kod inovacija, železnička stanica je poseban dragulj. Kada je ugledate, pomislite da ste zakoračili u vreme između dva svetska rata. Scena je spremna: stara majka šalje sina jedinca u velegrad, suza klizi niz obraz, a vetar huji kroz nadstrešnicu (koja doduše ne štiti od kiše, ali deluje stabilno). Uistinu, vozovi dolaze na vreme, što je pravi paradoks u ovom gradu zamrznutom u vremenu gde je stanica spomenik nekim prethodnim vremenima, oronula u mahovinu ideje da je bolje ulagati u besmisao, nego smisao.
Ali, nemojmo očajavati, ovo je tekst sa srećnim delovima. Prva mesna zajednica je renovirana, mada se tu ništa nije specijalno promenilo. Možda malo fasada, unutra je i dalje kao da prolaziš kroz katakombe, kao u onim stanovima gde hodnik vodi ka svim sobama. Ali napokon se mladi mogu venčavati u zdanju koje se nalazi naspram Narkića-Parkića… Moderna bajka, zar ne?
Ali znate kako kažu: „O ukusima se ne raspravlja!“ Naravno da je to najgluplja rečenica izgovorena u istoriji istorije. Jer o čemu bismo inače pričali i kako bismo pravili standarde kada bismo dozvoljavali da se o ukusima ne raspravlja. Mada, o ukusu i estetici Ćuprije se očigledno raspravljalo i to sa betonom kao glavnim savetnikom.
Dobrodošli u grad gde su arhitektonski geniji rešili da stvore spomenik kockama, betonu i apsolutnom odsustvu logike.
Zato imam predlog za naše nadležne. Ajde da krenemo korak dalje. Što ne bismo po ugledu na Beograd srušili most preko Morave i sklonili park; taman da dobijete za ogrev, a na mestu gde je bilo nekadašnje šetalište da se naprave ogromni neboderi koji će se videti sa Kučajskih planina. A u centru, između velelepnih solitera, gde će kvadrat koštati dve hiljade evra, obavezno postavite spomenik rukovodećem svetom trojstvu Ćuprije koji okrenuti jedni drugima predstavljati MINUT ĆUTANJA gradu i građanima Ćuprije.
Minut ćutanja za Ćupriju, grad kocke i betona. Slava joj!
Stefan Megić
Ostavite odgovor