Dok stojim u suterenu ove zemlje, gledam kako stariji sa osmehom na licu teraju mladost iz Srbije. K’o da svaka karta u jednom pravcu za tuđinu dolazi s njihovim ličnim pečatom. Ode dete, ode unuk, a ostaju stari, zaglavljeni između sopstvene nostalgije i tvrdoglavog divljenja nečemu što im je pokralo budućnost.
Kad ih pitaš kako su, krenu ti priče: Evo, sin šalje svaki mesec, snaja radi na tri posla. Tamo je bolje. Imaju šta da jedu, al’ rade ko konji. Nama donesu evre, a mi ih ovde trošimo. Kupio sam nove pločice za balkon, k’o od marmelada da su. A ti stojiš, slušaš i pitaš se: Je l’ ovim ljudima ikad bilo bolje nego sada? Srećni su u svojoj bedi jer im sistem časti evrima iz tuđih džepova, dok ti jedeš supu iz kesice i sanjaš da piješ kafu bez gorčine.
I kad ih pitaš: Za koga glasate?, klimavim glavama ti izgovore ime predsednika k’o da je sveta lozinka. Nije važno što je baš taj sistem gurnuo njihovu decu preko granice. Nije važno što je ta sreća koju traže s one strane granice posledica domaće nesreće. Važno je da mogu da kažu kako imaju nekog svog tamo. Da mogu da pokažu sliku unuka koji nosi šlem, radi za neku nemačku građevinsku firmu i šalje im dotacije.
Srbijo, dokle? Koliko će još ova šizofrenija da traje? Ti, koja prodaješ decu u bescenje, a kitiš se tuđim parama. Ti, koja si postala carstvo polovne robe.
Tražio sam bademantil. Običan. Da imam nešto da bacim na sebe kad izađem iz tuš kabine i osetim se bar malo kao čovek. Ukucam u pretraživač, a prvi oglas kaže: „Prodajem polovni bademantil.“
Zatvorim prozor pretraživača i zapalim cigaretu. Razmišljam: u ovoj zemlji je sve polovno. Polovni snovi, polovni životi, polovna budućnost. Dok stariji broje evre koje nisu zaradili, mi brojimo dane dok ne odemo. Jer ovde sve što si nekad hteo — kuću, posao, mir, pa čak i jebeni bademantil — možeš naći samo u pola cene, s tuđim tragovima na sebi.
Nek vam je srećno, Srbijo. Da li ja ostajem ili odlazim? Još ne znam. Ali jedno znam sigurno — kod mene na balkonu neće biti tih nepremočivih pločica.
Ostavite odgovor