U Srbiji se možda još ne pamti dan kada je 2024. godina okrenula naopako, a običan dan postao uvod u, ni manje ni više nego, haos. U apotekama širom zemlje zavladala je panika – bensedin, bromazepam, leksilijum i diazepam nestali su s polica! Narod se prvi put nakon mnogo godina pogledao u ogledalo (bez onog karakterističnog „Daj, bre, ne nerviraj se, popij nešto“) i shvatio gde živi. I gle čuda: nije im se dopalo!
Prvi znakovi apokalipse: Gužva pred apotekama
Već od ranog jutra scene su ličile na rimejk legendarnih redova za zejtin i kafu. Ljudi su se vrteli ispred apoteka, molećivo virili unutra i pitali apotekarke s osećajem koji je bio kombinacija straha i očaja: „Da li je stiglo nešto za smirenje?“ Odgovor bi bio isti, uvek uz tih uzdah saosećanja: „Nema, dragi moj. Sve smo dali.“
I kako to obično biva kad su Srbi u pitanju, kroz tih prvih par sati panike, narod je prešao ceo spektar emocija, od šoka do poricanja, od tuge do neprihvatanja, i, na kraju, do faze „Pa, dobro, dosta je više!“
Započela je nova era: Dosta je bilo spavanja!
Kako je dan odmicao, ljudi su počeli uočavati nevesele detalje svog svakodnevnog života, dotad zanemarivane zahvaljujući tabletama. Komšija Mile, do tada poznat po svom leksilijumom umirenom izrazu lica, najednom je sa prozora počeo vikati da je „sve propalo“ i da „neće da mu ulica stoji neasfaltirana još pet godina.“ Gospođa Mirjana, najmirnija žena u opštini, rešila je da ode u mesnu zajednicu i da pita kada će konačno da uvedu kanalizaciju u njenu ulicu.
Internet je planuo od poruka, mimova i objava – probuđeni narod shvatio je da oni koji ih vode godinama, takođe, možda nisu smireni ni kompetentni, već, kako je neko sročio, „samo dobro glume.“
Epidemija buđenja: Svi smo krivi ako i dalje ćutimo!
Do večeri se širom zemlje pojavio novi pokret koji su nazvali „Dosta je bilo spavanja“. Sa svih strana, ljudi su izlazili na ulice s natpisima: „Bez tableta, nema mira!“ „Svi smo mi Mile!“ i „Budi se, Srbijo!“ Apotekari su prvi put videli ovaj izraz lica na svojim stalnim mušterijama, nešto što su nekada videli samo kod mlađih koji su se bunili zbog mesta na stadionima i preskupih ulaznica za koncerte.
Političari se zabrinuli: Šta ćemo sada?
Kada je vest stigla do političkih krugova, zbunjenost je bila očigledna. Ministarska fotelja, koja je do tog jutra bila sinonim za miran radni vek, postala je vruće mesto. Gradonačelnici su dobili SMS-ove iz svih opština. Zazvonili su telefoni. „Da li ste uspeli da smirite narod?“ „Šta radimo?“
Na televiziji, dežurni analitičari pokušali su da situaciju objasne pričom o trenutnoj nestašici, o geopolitici, o svemu što bi možda uspavalo publiku – ali narod, za promenu, nije bio pospan.
Epilog: Srbija bez bensedina
Do večeri, apoteke su i dalje bile prazne, ali su ulice bile pune. Glasovi su postajali sve jači, postavljala su se pitanja koja do tada niko nije ni sanjao da bi postavio. A možda je u toj nestaloj piluli za smirenje ležala sva snaga naroda: onaj blagi osmeh koji ostaje kada shvatimo da smo, možda prvi put nakon dugo vremena, konačno budni.
Stefan Megić
Tekst je satiričnog karaktera i svaka sličnost sa realnim događajima je namerna.
Ostavite odgovor