Nedavno smo imali priliku da čujemo vest o padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, tragičan događaj koji je postao glavna tema. Krivci su, naravno, brzo identifikovani – prethodna vlast, vlast pre prethodne vlasti (koja je, zanimljivo, ista kao sadašnja), Tito, arhitekta, prvi čovek koji je izmislio točak, pa čak i golub koji je svojim gramima uticao na statiku. Ni Albert Ajnštajn nije pošteđen – da nije bilo njega, nikada ne bismo znali šta je energija, pa eto, možda bi nadstrešnica i dalje stajala.
Dok su u Novom Sadu raspravljali o krivici goluba i Tita, u Ćupriji se dogodilo nešto slično. Malter na tamošnjoj železničkoj stanici takođe je pao. Srećom, bez žrtava – ali ne zbog planiranja ili bezbednosnih mera, već zato što je bila srećna okolnost. Ironija je što bi se, u drugačijem vremenskom scenariju, o tome govorilo kao o „statističkoj neminovnosti“ a odgovorni bi se pravdali identičnim rečima.
I dok u Ćupriji još uvek skupljaju delove betona i vlasti peru ruke od odgovornosti, postavlja se jedno univerzalno pitanje: kako smo došli do tačke gde su loše rekonstrukcije i urušavanje starogradnje postali deo naše svakodnevice? Stare gradnje padaju zbog starosti, nove zbog pohlepe. I tako, bez obzira na to gde živite, scenariji su isti – jedina razlika je što se u nekim mestima o tome priča, a u drugim ne.
Zašto? Jer svet se posmatra kroz kutiju. Televizor – ili ekran telefona, tableta, kompjutera – jedini je izvor istine za većinu ljudi. Ako nešto nije pomenuto u vestima, to se nije dogodilo. Govorite nekome da se obrušio deo plafona u Ćupriji, a oni proveravaju u dnevniku. Ako nema priloga, oni vas, s blagim podsmehom, obaveštavaju da grešite. „Ma, da je bilo tako, bilo bi na televiziji.“ Jer šta je realnost ako je kutija ne potvrdi?
No, televizor nije samo izvor informacija. Za mnoge ljude, on je postao sagovornik, čak i član porodice. Zamišljam stariju gospođu koja u tišini svog doma kuva ručak, dok iz televizora dopiru reči Prvorođenog ili nekog njegovog izveštača. Oni su uvek tu – uz nas doručkuju, ručaju, večeraju. Dok deca zovu jednom-dvaput nedeljno iz inostranstva gde rade na građevini, On je tu svakog dana, s nama. Njegove reči su prisne, poznate, poverljive. Toliko prisne da mnogi veruju da ih razume bolje od sopstvene porodice.
To je svet u kojem živimo – gde ljudska reč, čak i ona koja dolazi od prijatelja, komšije ili svedoka događaja, gubi bitku pred rečima koje dolaze iz programa. Ljudi više ne komuniciraju međusobno, već se „proveravaju“ putem televizora. „Jesi li to čuo na vestima?“ Ako nisi, ne važi. Televizor ne samo da informiše – on formira stvarnost. I, što je najtužnije, u toj stvarnosti sve manje ima prostora za istinsku ljudsku povezanost.
Na kraju, pitanje nije samo u tome ko je kriv za pad ove ili one nadstrešnice. Pitanje je: koliko nas se još nalazi pod nadstrešnicom lažne sigurnosti, ne shvatajući da će i ona kad-tad pasti? Kada se to desi, hoće li i tada televizor objasniti šta se dogodilo – ili ćemo, prvi put nakon dugo vremena, pogledati jedni druge i sami potražiti odgovore?
Stefan Megić
Ostavite odgovor