Put do slave i linčovanja je kratak.
Srpska napredna stranka je odmah nakon osnivanja dobila u Ćupriji veliko uporište, iako je formirana nakon Radikalne stranke. Program stranke na nivou cele Srbije je bio izuzetan.
Za kraj devetnaestog veka (2. januara 1880. godine) pravila Srpske napredne stranke su bila veoma jasna i privlačna građanstvu. Uz ostalo napisano je i sledeće:
„… Namera udruženja napredne stranke u Srbiji: da zajedničkom snagom pripomogne da se ovaj program učvršćuje, izvršuje i razvija tako kako ište napredak sadašnjosti i budućnosti srpskoga naroda… Da bi se u svakome slučaju imala na ruci štampa, kao najmoćnije sredstvo za održanje, učvršćivanje i razvitak stranke i programa njenog, ustanovljuje se na akcije naročita štamparija napredne stranke…“
Zahvaljujući sopstvenoj štampariji naprednjaci su mogli tada polupismenim Srbima da iznesu sve detalje iz svog rada. Pored programa, naprednjaci su isticali podršku reformama, koje je obećao knez Milan Obrenović u besedi pred poslanicima Narodne skupštine od 4. januara 1881. godine. U besedi su obećane znatne reforme, prema predlozima vlade, koju su vodili naprednjaci.
Beše to vreme nakon srpsko-turskih ratova i nagle industrijalizacije osiromašene Srbije i velikog infrastrukturnog projekta železničke pruge Beograd – Niš.
Vladu je obrazovao Milan Piroćanac koji je rođen u Jagodini 7. januara 1837. godine. Vodio je Srpsku naprednu stranku od 1880. do 1886. godine. Predsednik vlade bio je od 21. oktobra 1880. do 21. septembra 1883. godine. Umro je u Beogradu 1897. godine.
Među prvim aktivnostima SNS bila je podrška vladi Milana Piroćanca, kao i iskazana odanost Njegovom Visočanstvu, opšteljubljenom Knjazu Srpskom Milanu.
Zapisana je i sledeća poruka podrške: „… Pravac, koji je većina skupštinska preduzela, neka tera junački do kraja, nek je ništa ne pometa na putu, niti da se obazire na nepromišljen i opasan rad po zemlju manjine – opozicije skupštinske, nego neka većina vazda računa, da će njena sloga sa našim omiljenim Gospodarem i Knjazom Milanom M. Obrenovićem naći svuda beskonačnog odziva i ljubavi, a da će ceo narod potpomagati; jer to iziskuje pravda, a i bezgranična ljubav naša spram našeg omiljenog Knjaza Milana. Živio Knjaz Milan sa Svetlom Svojom Porodicom srećno i dugo. Živela srpska Narodna Skupština i s njome ceo srpski narod…“
Prebeg od Radikalne stranke u SNS je bio masovan.
Obrazloženje za promenu partijske knjižice je bilo očekivano – radikali su obmanjivali narod i tadašnja naprednjačka vlada nije zaslužila kritike i svakojaka podmetanja, jer je istovremeno SNS bila stvarno stranka reda i zakonitosti.
Nakon izbijanja Timočke bune u podršci kraljevskoj vlasti građani Ćuprije napisali su: „Građani varoši Ćuprije, čuvši za nesrećne sinove koji su se u crnorečkom okrugu i srezu banjskom podigli protiv reda i zakona, sa gnušanjem osuđuju ih. Građani blagodarni su Vašem Veličanstvu na brzim i mudrim naredbama za ugušenje buntovnika. Mi čvrsto stojimo uz presto Vašeg Veličanstva i molimo Vaše Veličanstvo da računa na svest narodnu, kod koje na veliku nailaze nesretnici, koji zaslepljeni dižu se protiv onoga, za šta će svaki pošten Srbin život i imanje svoje da žrtvuje.“
Prošlo je samo nekoliko godina kada je naprednjačka vlada morala da podnese ostavku.
I desilo se nešto što niko nije očekivao.
Lustracija na balkanski način
Započela je represija nad članovima Napredne stranke.
U periodu od 1887. do 1896. godine ubijeno je mnogo pristalica Napredne stranke, a još više ih je prebijano. Mnogima je potpuno uništena imovina. Masovni napadi vršeni su samo u nekoliko okruga, među kojima i ćuprijskom. U ostalim delovima zemlje Srbije dolazilo je do pojedinačnih ispada. Naročita represija bila je izražena u Ćuprijskom okrugu.
Odgovor na ugnjetavanje koje je sprovodila SNS bilo je linčovanje mnogih članova stranke.
Postojalo je vrlo loše mišljenje o naprednjačkoj vlasti, koje je opisano u nekoliko tačaka (citat iz dokumenata):
- Da kod naprednjačke vlasti nije bilo pravde ako se ne plati, niti je imalo dela, koje će se primiti, odobriti ili istražiti, ako se za to prethodno nije platilo;
- Da niko nije mogao biti izabran ni za predsednika u grupisanim opštinama, ni za kmeta ili pisara, ako nije platio kapetanu, pisaru itd;
- Da je većina opštinara sve činila narodu što je vlast to zahtevala, pa bilo to nezakonito ili nehumano;
- Da se opštinarima sve mora platiti i da rade onako kako im se plati, bez obzira na pravdu i zakone;
- Da su sve opštine grupisane onako kako je policijska vlast želela i imala interes, a ne kako je narod želeo, i kako je bilo najbolje;
- Da su svi poslanički izbori pod naprednjacima vršeni pod pritiskom, prevarama i pretnjama pištoljima.
Srpski narod nije podržavao linčovanje, ali nije ni bio protiv takve vrste kažnjavanja pojedinih članova SNS. Čak se događalo i da su u nasilju učestvovala čitava sela sa ženama i decom.
Zapisano je da je samo u jednom mesecu u Resavi ubijeno 12 naprednjaka, a mnogo je premlaćivanjem povređeno. U Despotovcu su prva sedmorica ubijena kamenovanjem i batinama. Zabeleženo je i jedno samoubistvo – Jovan Đurđa Janković obesio se zbog griže savesti u zoru 22. juna. Sahranjen je u Bobovu bez opela. Imao je 38 godina.
Zbog ovih nereda u Resavi optuženo je 142 lica. U ćuprijskom zatvoru zadržano je 138, a četvorica su se branila sa slobode. Posle suđenja nekoliko lica je osuđeno na smrt.
Osim nereda u Resavi, osvete prema naprednjacima bilo je i u drugim mestima.
U dvorište Mite Lazića u Ćupriji radikali su bacili dinamit. Smatra se da su to učinili zbog toga što su naprednjaci nameravali da ga kandiduju za poslanika.
Državna vlast je veoma često vodila istragu bez namere da se zaista utvrdi ko su bili krivci za razna nedela prema članovima SNS. Obračuni između pripadnika dve stranke, između radikala i naprednjaka, bili su uglavnom nekažnjavani. Mnoga ubistva su ostala nerasvetljena, čak i kada su ubijani veoma uvažavani ljudi ili veoma bogati ljudi. Verovalo se da zločine čine radikali, ali dokaza nije bilo.
Po strani partijskih sukoba ostali su tadašnji liberali, pripadnici treće političe partije u Srbiji toga vremena.
Zlo rađa zlo i tako je sve bilo u začaranom krugu.
Opet su naprednjaci dobili podršku naroda.
Zapisano je da je 1890. godine na zboru štedionice u Ćupriji izabran za predsednika Pera Tirić, advokat iz Ćuprije, naprednjak. I za članove upravnog odbora izabrani su takođe naprednjaci. „Dakle naprednjaka nije nestalo, kao što bi naši radikalčići hteli da dokažu. Na protiv svuda za mesta gde treba istinitog poverenja i poštenja, njih biraju kao ljude domaćine i pouzdane“.
Međutim na Glavnom odboru stranke, održanom maja 1890. godine, doneta je odluka da se stranka povuče iz političkog života, da bi se članovi spasili od revanšizma radikala. Već naredne godine na lokalnim izborima narod je ponovo glasao za naprednjake.
Politički život u Srbiji krajem devetnaestog veka imao je svoje uspone i padove. Nažalost ostalo je zapisano i da su naprednjaci bili linčovani, doduše ne zbog ideologije, već zbog zloupotrebe izvršne vlasti.
SNS je raspuštena od strane dvora 1896. godine, ali pojedinci iz njenog članstva je ponovo osnivaju 1906. godine i vraćaju je originalnim liberalnim idejama. SNS ostaje manja opoziciona partija umerenog liberalnog konzervativizma sve do ujedinjenja u Demokratsku stranku.
Sledilo je vreme ukidanja ustava, ali i stvaranje novih partija. A početkom dvadesetog veka u krvavom prevratu dinastija Obrenovića ustupila je tron dinastiji Karađorđevića. Izborne pretnje političkim suparnicima su bile sve neodmerenije. Vreme vešala i linčovanja kao da nije završeno sa devetnaestim vekom.
Ostavite odgovor