Ćuprijski hodač je retka pojava, gotovo mitska figura na granici između realnosti i kolektivnog priviđenja. Prema savremenim urbanolozima, hodač je neko ko, protivno svakoj logici i urbanističkoj dinamici grada, odlučuje da hoda po Ćupriji. Da, hoda. Pešice. Bez auta. Bez letećih taksija. Bez razloga.
Ova endemska vrsta najčešće se pojavljuje u ranim jutarnjim satima ili kasno uveče, kada je gustina automobila dovoljno niska da ne ugrozi njegovu prirodnu stazu. Hodač luta poznatim teritorijama – pijacom, kejom, i povremeno glavnim trgom, poput sablasti iz nekih prošlih vremena, kada su ljudi verovali da su noge napravljene za hodanje. Lokalni čelnici, ti neustrašivi zaštitnici urbanih kocki i trotoara, obožavaju Ćuprijske hodače – ali samo na PowerPoint prezentacijama. Na tim prezentacijama, hodači se kreću u savršenoj harmoniji, u kolonama koje podsećaju na parade u Parizu, s kockama pod nogama koje odaju zvuk prosvetljenja.
Međutim, stvarnost je malo drugačija. Pravi Ćuprijski hodač je sarkastična reminiscencija na nekadašnji ideal građanskog društva. Hodanje? To je nekada bio čin slobode, a sada je čin sramote. Ćuprijski hodač je, dakle, dvostruko nevidljiv: čelnicima jer ga nema u njihovim redovima za ulje i hleb, i narodu jer ga nema na ulicama. Njegovo odsustvo je toliko prisutno da se čak i legenda o njegovom postojanju svodi na lokalnu anegdotu.
Zašto bi hodač hodao? U Ćupriji, gde se automobil smatra produžetkom duše, a leteći taksi simbolom prestiža, hodanje je postalo sinonim za neuspeh. Hodač je sam po sebi kontradikcija: on je individualista koji ne pristaje na kolektivno „lenčarenje u pokretu“ (čitaj: vožnju), ali je istovremeno osuđen na egzil u sopstvenoj kući, jer ne razume čari parkiranja na sred glavne ulice dok se kupuje pivo.
Ćuprijski hodač možda se povremeno pojavi na ulicama, ali tada izaziva pometnju. Automobili usporavaju. Vozači ga gledaju zbunjeno, gotovo uvređeno: „Šta to radi? Da li mu je auto u kvaru? Je li ovo protest?“ Hodač, međutim, nije svestan drame koju izaziva. On se kreće svojim tempom, dok ga frustrirani vozači prate brisačima i psovkama.
U tom smislu, Ćuprijski hodač nije obična pojava, već subverzivna ideja. On je podsetnik na vreme pre nego što je beton postao sveti prostor za parkiranje, a ne za hodanje. Ipak, čelnici grada su spremni: ako se ova endemska vrsta jednog dana vrati u punom kapacitetu, biće pripremljene nove „infrastrukture“ – ali ne za hodače, već za njihove holograme. Jer u Ćupriji je mnogo lakše hodati u PowerPointu nego u stvarnosti.
Dokle će Ćuprijski hodač opstati? Možda će jednog dana, kao i mnoge druge ugrožene vrste, dobiti svoj rezervat – sa veštačkim kockama, dronovima za posmatranje i čelnicima grada koji kroz svoje naočare posmatraju ovaj prirodni spektakl, uz zaključak: „Eto, rekli smo mi da ljudi vole da šetaju.“
Stefan Megić
Ostavite odgovor