Koliko još treba da izdržimo bez vode da bismo shvatili da nas godinama lažu?

Građani Ćuprije su i danas dočekali još jedno „tehničko obaveštenje“ JKP Ravno 2014: zbog zamućenja izvorišta Nemanja, voda iz gradskog vodovoda može se koristiti samo kao tehnička. Nova normalizacija? Sutra ujutru. Koliko puta smo samo čuli tu rečenicu. Koliko puta nam je obećano „sutra“, a dobili smo još jedno danas bez vode.

Istina je prosta, ali bolna: deceniju vlast u Ćupriji lažno obećava stabilno vodosnabdevanje, dok se realnost građana svakog leta, svake zime svodi na isto suve česme ili tehnička voda.

Problem više nije tehnički. Problem je politički, sistemski, nametnut i održavan istom mukom: nesposobnošću i nezainteresovanošću lokalne vlasti da obezbedi osnovno ljudsko pravo vodu.
Umesto toga, slušamo priče o „strateškim partnerstvima“, „investicijama“, „kineskim drugarskim projektima“ koji nam, u praksi, donose samo jedno: sve češće havarije i sve više saopštenja o tome da voda „nije za piće, nego za tehničku upotrebu“.

Ljudi u Ćupriji više ne žive u 21. veku kada je reč o vodi. Mi živimo u vremenu improvizacija. U vremenu kada se kante za vodu ponovo vraćaju u domove. U vremenu kada je normalno da deca ujutru nemaju vode da operu zube, da porodice ne mogu da skuvaju ručak, da stariji čekaju satima da se „jave“ tehničke ekipe. A sada je zima. Zamislite tek šta nas čeka na minusima.

Neko će reći: „Pa šta možemo?“
Ali bolje pitanje glasi: koliko dugo ćemo da pristajemo na ovo sve?

Jer tačno je i ovo: leti ionako niko nema vodu. Svako leto isti scenario. Isti preko noći sastavljeni grafikoni restrikcija. Ista opravdanja, iste fraze, iste prazne reči.

Ali, ako smo već naučili da preživljavamo leta bez vode, da li treba da pristanemo na zime bez vode? Na godine bez rešenja? Na dekadu političkog folklora zvanog „radimo na tome“?

Ćuprija nije varošica koja nema potencijal. Ćuprija je grad koji ima pravo na normalnu infrastrukturu.
A oni koji imaju vlast i obavezu da to obezbede. Nemaju ni volju ni rezultate.

Građani Ćuprije zaslužuju odgovore.
Zaslužuju plan.
Zaslužuju vodu.

Ne sutra. Ne „do popodneva“.
Nego konačno.