Predstojeći izbori na svim nivoima, od parlamentarnih do opštinskih, dolaze u trenutku kada je ceo svet zahvaćen mnogim ratnim stanjima, podelama među velikim i malim silama, a sve to prati i velika ekonomska kriza. Ni Srbija nije izuzeta iz svega toga, ma koliko god želeli da ostanemo po strani. Međutim, postoje stvari koje utiču na život u Srbiji, a nemaju veze sa geopolitikom već sa nama samima. Naša država funkcioniše u velikoj meri po dvostrukim aršinima, podeljena između podobnih i nepodobnih ovoj vlasti. Nama nisu potrebni, niti nam mogu pomoći ni Kina, ni Rusija, ni SAD, ni EU da bismo uradili ono što je neophodno za dalji opstanak svih građana Srbije, a to je da se sami izborimo za funcionalno društvo i srušimo sadašnju vlast koja je simbol već pomenutih dvostrukih aršina, oličenih u kriminalu, korupciji, nepotizmu i nasilju u svim društvenim sferama – od vrha vlasti do najmanje mesne zajednice.
I mnogo pre zvaničnog raspisivanja izbora bilo je mnogo onih koji su priželjkivali jednu veliku opozicionu kolonu, neki novi DOS predstavljajući ove izbore kao “biti ili ne biti“ za Srbiju i praveći paralelu sa izborima 2000. godine i rušenjem Slobodana Miloševića. Iako jeste situacija zaista “biti ili ne biti“, jedna opoziciona kolona u ovom trenutku nije bila moguća. Situacija u 2023. godini je potpuno drugačija nego što je bila pre 23 godine. Za razliku od Miloševića Vučić ima uz sebe javni sektor, pogotovo se to odnosi na prosvetu i zdravstvo koji su za vreme Miloševića bili vidljivo degradirani i koji su bili bitan faktor u smeni tadašnje vlasti. Danas je opozicija razjedinjena, ne samo ideološki već i zbog sujete mnogih političkih istomišljenika, koji pošto-poto žele da budu prvi među jednakima u bilo kakvoj koaliciji. Takav problem je postojao 2000. godine na relaciji Zoran Đinđić – Vuk Drašković pa je na kraju Drašković ispao iz zajedničke opozicione priče, a kasnije i iz novog saziva Skupštine, a kao kompromisno rešenje za vođu opozicije se tada našao Vojislav Koštunica. DOS je svojevremeno jedinstveno, odnosno u načelu poštovao tadašnji Ustav SRJ i status KiM u okviru republike Srbije, svi bili jedinstveni za ulazak SRJ EU, ali ne i za NATO (vojna neutralnost), dok sada među svim opozicionim strankama postoje nepremostive političke razlike i gotovo nepostojeće sličnosti po svim pitanjima.
U delu opozicije se u prethodnih godinu dana nametnulo ime Miroslava Aleksića kao nekog novog vođe jedne opozicione kolone, kao nekog ko bi mogao da bude novi “čovek iz naroda“, novi Vojislav Koštunica. Ali kao što je već rečeno, mnogo je faktora koji su sprečili da opozicija bude u jednoj koloni na predstojećim izborima. Na sve već postojeće ideološke podele, desio se raskol unutar Narodne Stranke (čitaj između Vuka Jeremića i Miroslava Aleksića) i to je još jedan bitni faktor koji je sprečio stvaranje jedinstvene opozicije u predstojećoj predizbornoj kampanji, ali dugoročno oslabio kompletan opozicioni kapacitet za rušenje vlasti. Posle raskola novoformirani Narodni Pokret Srbije je prišao proevropskoj opoziciji, a Narodna Stranka se okrenula desnici iako između njih ne postoje programske razlike jer su obe partije po svom programu nekakav centar ili desni centar. Čak i unutar ovog proevropskog opozicionog bloka kome se priklonio NPS postoje neslaganja, trvenja i podele po mnogim pitanjima, ali su svi našli načina da u prvi plan istaknu tačke spajanja ispred svojih linija razdvajanja.
Nasuptrot njim, tj. okviru desnice, tj. državotvornog (patriotskog) opozicionog bloka postoje podele. Narodna Stranka kao nova snaga desnice u ovoj kampanji je insisitirala ujedinjenju u jednu kolonu sa ostalim stranakama desnice. Međutim, politička neslaganja na relaciji koalicija NADA (NDSS-POKS) i koalicija Dveri-Zavetnici, ali i na relaciji koalicija NADA i DJB (Dosta je bilo), kao i lične netrpeljivosti između stranačakih vođa, uticale su da stvaranje jednog desnog, tj. suverenističkog bloka bude nemoguća misija i pored posredovanja pojedinih akademika i javnih ličnosti od uticaja.
Ukrupnjavanje tog desnog opozicionog bloka je pre izbora bilo poželjno i nepohodno, ali su lične sujete nadvladale dugoročno isplative zajedničke interese koji su zahtevali samo trenutno maksimalna odricanja pojedinaca. Činjenica je da nijedna desničarska (suverenistička) stranka i pokret nema kapaciteta da pređe cenzus samostalno ili je jedva iznad granice cenzusa. Desnica, podeljena u dve kolone može smatrati uspehom, ako zbirno prebaci 10%; razbijena na još manje grupe, ne može očekivati više od toga. Jedna kolona stranaka desnice je hipotetički mogla da računa na veći procenat glasova i preotimanje određenog broja glasača naprednjacima koji naginju ka desnici, a takođe i privlačenje određenog broja apstinenata.
Vučić je povampirio Tomu Nikolića, šalje i Vojislava Šešelja, kao i Čedomira Jovanovića na izbore da dodatno zbuni birače i poveća broj belih listića. Stoga, u ovom trenutku svaki samostalni izlazak stranka desnice pa čak i u dve kolone, može značiti njenu propast od koje bi samo Vučić imao koristi. Zato je jedna njihova kolona bila važna pre, a ne posle izbora. Ko god da je kočio ujedinjenje suverenističkog bloka, to sada više nije bitno, ali je sigurno da posle izbora neki od njih neće imati pravo sebe da nazivaju desnicom, suverenistima, antiglobalistima, ali i opozicijom uopšte.
Došli smo do apsurdne situacije da neki koji nikad nisu javno srbovali i bili nacionalisti pokušavaju da ujedine desnicu i bolje uviđaju šta su sada pravi srpski interesi od onih koji su se busali u grudi da su velike patriote godinama pa i decenijama unazad, a na kraju ispali samo sujetne sitne šićardžije. I koliko god nekome čudno delovalo, ni proevropska opozicija neće profitirati od nejedinstva desnice jer nema kapaciteta da preotme od Vučića one njegove glasače koju naginju ka desnici, tj. nema kapaciteta da samostalno ugrozi vladajući režim.
Još jedan od aspurda na našoj političkoj sceni jeste to što je proveopska opozicija ispala pametnija jer uspela da zbije svoje redove iako su imali mnogo onog što ih spaja nego što ih razdvajanja. A s druge strane, iako su postojalo mnogo više onog što ih je spajalo, među strankama državotvornog bloka su prevladale sitnice koje su ih razdvajale i tako ostavile desnicu bez zajedničke kolone. Da apsurd bude veći, postoje stranke i pojedinci među proevropskom opozicijom koji su po svojim programima i stavovima bliži nekim strankama desnice nego svojim koalicionim partnerima.
Suma sumarum, mleko je prosuto, ne vredi plakati za njime. Kada već ne postoji jedna kolona opozicije, pa čak ni dve velike kolone, važno je da svako ko sebe smatra opozicijom u kampanji iznese jasne ideje i planove koje bi privukle što veći broj glasača i smanjile broj apstinenata. Prazna demagogija i puko pljuvanje Vučića i ostalih iz vladajuće garniture ne privlači nove glasače. Takođe je važno i da sve opozicione partije u toku predizborne kampanje makar prestanu da napadaju jedni druge jer je promena vlasti bitnija od njihovih političkih razlika i lične netrpeljivosti. Zato mora postojati konsenzus svih opozicionih partija – i levih, i desnih, a to je da režim Aleksandra Vučića mora biti srušen i da je nemoguća i neprihvatljiva bilo kakva postizborna saradnja sa strankama sadašnje vladajuće koalicije (SNS, SPS, JS, ali od skora i pokret Zdrava Srbija).
Šta je u svemu ovome dobro, a šta loše?
Dobra stvar je što kompletna opozicija ne može da bude gora od sadašnje vlasti. Loša stvar je što niko ne može da tvrdi da li bi bilo koja opoziciona kolona ili udružena kompletna opozicija (u nekom fantastičnom scenariju) bila bolja, ako bi došla na vlast.
Dobra stvar je da možemo da biramo između dve opcije koja je manje loša. Loša stvar je što ne možemo da biramo između sve strane koja je bolja, a loše je i što nema treće dobre opcije jer i oni koji se predstavljaju kao treći su samo druga opcija. I proevropska, a i državotvorna opozicija ipak u istom sosu koliko god se ograđivali jedni od drugih.
Dobra stvar je što su svi opozicionari bez izuzetaka zaista opozicionari. Loša stvar što su svi opozicionari bez izuzetaka Vučićevi opozicionari jer svaka stranka i koalicija ima neke svoje slabe karike, kolebljivce i potencijalne preletače (pogledajte listu SNS-a za predstojeće izbore i sve će vam biti jasno).
Dobra je stvar da ovi koji su opozicija nisu na vlasti. Loša stvar je što ovi koji su opozicija, jesu isti kao i vlast koliko god se predstavljali drugačije. Da se ne lažemo, politika je kao pretakanje meda, ne možeš da ne oližeš prste, makar s vremena na vreme, svako ima cilj da nešto zaradi od bavljenja politikom. Međutim…
Ukoliko bi došlo do promene vlasti, nove vođe države ne bi bile u istoj poziciji kao što je to bila sadašnja vlast 2012. godine. Srbija pre 11 godina nije bila ovoliko zadužena kao sada, nije bio potpisan ovoliko veliki broj štetnih ugovora i sporazuma po Srbiju, niti je bio ovako ozbiljno bio ugrožen državni suverenitet, odnosno nije je bilo ovakvog kršenja Ustava kao što to radi sadašnja vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Jer posle naprednjaka i socijalista zaista ostaje potop – gomila dugova i neisplaćenih kredita, korupcija na svakom koraku, uništena domaća industrija, uništena poljoprivreda, papreno plaćeni novi putevi, mostovi i pruge (uglavnom loše urađeni) za koje je pitanje da li će biti dovoljno sredstava za njihovo održavanje, potom nerešena mnoga pitanja koja se tiču granica Srbije (Kosovo i Metohija), ali i statusa srpskog naroda i SPC u okruženju. Ali svakako da nijedna nova vladajuća ne bi mogla da napravi ovako veliku štetu kao sadašnja. Možda je zbog toga što su lakše smenjivi jer nisu jedna stranka, nisu jedan konglomerat kao što je to SNS. Upravo je to slamka spasa za nas u ovom trenutku.
Građani Srbije mogu da biraju. Mogu i dalje verovati u Vučićevu/SNS priču da su “žuti krivi za sve“ i da su im gola leđa, bosa stopala, prazni stomaci, džepovi i novčanici zapravo zona komfora i da tako treba da im bude. A mogu ipak poslušati krčanje svog stomaka, opipati hladne peći i radijatore, pogledati svoje prazne frižidere, prazne novčanike, prazne rezervoare svojih automobila i osetiti hladnoću zbog toga što su goli i bosi zahvaljujući Vučiću, Dačiću, odnosno naprednjacima i socijalistima i dati svoj glas nekom drugom. Bilo kome osim naprednjacima i socijalistima, kao i ostalima koji će sa njima u koaliciju.
Ljudi! Dogorelo je! Ovi moraju da odu. Tačno je da možda ne bi trebalo ni oni prethodni da se vrate, ali mora redom i korak po korak – prvo ovi da odu.
Ostavite odgovor