Vladajuća stranka (SNS), a sa njom i njeni koalicioni partneri (SPS, JS i stranke manjina) predstavljaju interesne grupe moćnih pojedinaca koji uz sebe imaju gomilu potkupljenih ili zaplašenih sledbenika koji čine njihovo glasačko telo. Nasuprot vladajućoj koaliciji stoje stranke opozicije, koje međusobno imaju velike ideološke razlike iako imaju zajednički cilj da obore režim Aleksandra Vučića. Ipak, postoji jedan paradoks, a to je da su sve te opozicione partije istovremeno ideološki iste kao i SNS. Kako je to moguće? Aleksandar Vučić je veliki majstor manipulacije koji po potrebi izigrava i velikog liberala i kosmopolitu, ali i velikog konzervativca i nacionalistu. SNS odavno nije politička stranka već kompanija pod Vučićevim vođstvom u kojoj se nalaze pobornici potpuno različitih ideologija i stavova pa onda imate neverovatnu situaciju da se pojedine naprednjačke vođe po svojim stavovima ni po čemu ne razlikuju od predstavnika stranaka kao što su SSP, Moramo ili PSG, a s druge strane imate pojedine naprednjačke vođe koje dele iste stavove sa strankama kao što su Dveri ili Zavetnici. Upravo je tu problem rušenja režima Aleksandra Vučića jer on uvek ima adute i za Istok, i za Zapad; i za NVO, i za SPC; i za liberale, i za konzervativce; i za obrazovane, i za neobrazovane.
Mediji su u potpunosti su pod kontrolom Vučića, a ono malo opozicionih medija nema mogućnosti niti kapaciteta za svoje ozbiljnije delovanje, a što je možda još gore ni to malo kapaciteta ne koriste kako treba u borbi protiv vladajućeg režima. Naprotiv, često ti isti opozicioni mediji predstavljaju korektiv, katalizator i pomoćne točkiće, a ne kritičare režima. Pored njih postoji tu još nekoliko ozbiljnih antirežimskih medija i “slobodnih strelaca“, koji se oslanjaju na svoje blogove, portale i Jutjub kanale i kojima je pristup bilo kojoj od televizija odavno zabranjen ili ga ima u tragovima. Vučić je, kao veliki mag medijske manipulacije, uspeo da iskoristi čari modernog doba i da preko kablovskih operatera sa najvećom pokrivenošću u Srbiji ograniči delovanje opozicionih medija svodeći ih na mogućnost saradnje sa jedinim operaterom koji nije u vlasništvu države ili nekog ko je blizak vlasti, a koji ima veoma malu pokrivenost. Režim Slobodana Miloševića svojevremeno osim ometanja rada tadašnjem Studiju B, Radiju B92, Dnevnom telegrafu i još nekim tada opozicionim glasilima nije mogao da potpuno onemogući njihov rad. Ni režim Borisa Tadića svojevremno nije mogao osim ometanja signala tadašnjem opozicionom glasilu, Radiju Fokus, da poptuno ugasi rad. Dakle, ovakvo medijsko jednoumlje i medijsko nasilje, kakvo sporovodi vladajući režim, nije bilo nikad za ovih 30 i nešto godina od povratka višestranačkog sistema u Srbiji.
Ono što ipak ide na ruku kompletnoj opoziciji, pa i ovako razjedinjenoj, jeste činjenica ima sve manje onih kojima se može ispirati mozak i koji počinju više veruju svom praznom stomaku, džepovima i novčanicima, a ne onome što im Vučićevi mediji serviraju. Većina građana je veoma nezadovoljna kvalitetom života i Aleksandar Vučić ima sve manje mogućnosti da više prodaje maglu. Naravno, ima i loših stvari u ponašanju i delovanju ovakve opozicije što ljude usmerava ka glasačkoj apstinenciji umesto ka glasačkim kutijama. Jer koliko god da vlast svakim danom gura sebe, ali celu državu sa sobom u sve veći glib, opozicija često pokazuje ozbiljne znake političke impotencije i infantilnosti koja se ogleda u javnim istupima mnogih opozicionara i opozicionih medija po mnogim osetljivim državnim pitanja, a koja često služe kao reanimacija vlasti. I zaista često sve većem broju ljudi deluje kao da opozcioni mediji i pojedini opozicioni političari sprovode kampanju: “Kako sam sistematski oteran u SNS“ umesto da rade na rušenju vlasti.
Mnogi od njih često kao način borbe protiv Vučića pokušavaju da tu borbu grade na širenju autošovinizma, veličanju akata mržnje prema srpskom narodu i veličanju srpskih neprijatelja umesto ukazivanja na to da su građani Srbije žrtve Vučićeve samovolje, ličnih interesa i izdajničke antisrpske politike uvijene u celofan njegovog lažnog patriotizma. Pojedini opozicionari uporno nazivaju Vučića nacionalistom, radikalom i proruskim čovekom što je autogol u borbi protiv njega jer on to nije. Nije to nikad ni bio. Samo je njegova retorika radikalska, ali sve ostalo nije. U takvim situacijama majstor manipulacije kakav je Aleksandar Vučić uvek nađe načina da sve te etikete i epitete, koje mu kače pojedini opozicionari i opozicioni mediji, uspešno navede na svoju vodenicu, da sve to okrene na populizam (tačno zna šta masa želi da čuje) i da tako on ispadne žrtva i veliki patriota koji se bori za Srbiju, a da opozicija hoće da uništi državu. Predstavljati izdajnika, poslušnika Zapada (poslušnika većeg od bilo kog političara iz opozicije) kao nacionalistu, radikala i ruskog čoveka je ono što drži Vučića na sadašnjim pozicijama. Nacionalista svakako ne izdaje nacionalne interese, ne krši Ustav, ne rasparčava zemlju, ne štiti kriminalce koji pljačkju sopstveni narod. A proruski čovek svakako ne dobija javnu podršku od stranke zvaničnika EU i SAD za sve što radi, niti trči po dozvolu za sve, pa valjda i za odlazak u VC, kod američkog ambasadora kao što to sve radi Aleksandar Vučić.
I pored ovih silnih primera koje demantuju priču o nakakvom Vučićevom patriotizmu i nacionalizmu, deo opozicije i dalje vrti iste priče, usput uporno dirajući u osetljive teme i promovišući stavove koje velika većina naroda ne prihvata, kao što su priča o Srebrenici, sankcije Rusiji, EU, NATO i najbolnija srpska tema: Kosovo i Metohija. Pojedini opozicionari neskriveno podržavaju kosovsku nezavisnost smatrajući da je KiM kamen oko vrata na putu ka članstvu Srbije u EU pokazujući time sebičluk, ali i jednu političku infatilnost doživljavajući tu istu EU kao nekakv Oz, kao da će svi naši problemi biti rešeni kada Srbija postane njena članica. A uređenu državu moramo da npravimo sami, neće nam je drugi napraviti. Svi ti “davači Kosova“ upravo takvim stavovima: “da ih je za briga ta Kosovo“ i “da je Kosovo nezavisno i da je to završena stvar“ samo podstiču ljude da ne izlaze na glasanje, ali i daju vetar u leđa manipulatoru Vučiću da takve stavove izokrene u svoju korist i opet sebe predstavi kao patriotu. Trebalo bi sve te “davače Kosova“ podsetiti na reči onog na koga se mnogi od njih stalno pozivaju, a to je Zoran Đinđić1 koji je neposredno pred smrt objasnio zašto je opasno po Srbiju i srpski narod da Kosovo bude nezavisno (ne zaboravite da je njegov predlog bio široka autonomija Kosova i Metohije sa svim elementima srpske državnosti tamo).
Još jedan znak slabosti kompletne (i leve, i desne) opozicije se video u protestima koji započeli posle masovnih ubistava početkom maja, a sve dodatne podele su usledile posle događaja u Banjskoj. Umesto slaganja po pitanjima koja se tiču bukvalno egzistencije i lične bezbednosti svakog građanina Srbije, odmah posle tragičnioh događaja početkom maja, došlo je do podela, prepucavanja, između proevropske i državotovorne opozicije dok se još nije ni znao tačan broj mrtvih u masakrima na Vračaru i okolini Mladenovca. Jedni su podržavali proteste, drugi su mislili da oni neće imati svrhe; jedni su stavljali jedne teme kao prioritet, drugi neke svoje. Usledila je onda i neka vrsta privatizacije protesta od strane jednog dela opozicije i podele na one koji smeju i koji ne smeju da učestvuju u njima gde čak i oni koju su se predomislili nisu bili poželjni. Ta čuvena srpska podela na “naše i nji’ove“ u startu je sprečila da se možda opet milion ljudi nađe na ulicama Beograda. Sledeća greška, koju je napravio deo opozicije koji je pokrenuo protestne šetnje i mitinge, bilo je skretanje sa njihovih početnih tema i ciljeva protesta što je u mnogome uticalo da se dodatno ne iskoristi moment velikog besa širokih narodnih masa i da zbog toga dođe do razvodnjavanja narodne energije.
Od zaštite roditelja, dece i prosvetnih radnika od nasilja; od traženja fer i poštenih izbora; od borbe za ukidanje rijalitija i ukidanja nacionalne frekvencije televizijama koje prikazuju iste i koje promovišu nasilje i nemoral, došlo se do korišćenja protesta za zaštitu navodno ugroženih prava nekih javnih ličnosti koji su debelo okačeni na razne državne (Vučićeve) fondove (novinari, dramski umetnici) i svođenje na gomilu detinjastih performansa (npr. bazenčić ispred Skupštine), koji su nailazili na podsmeh mnogih, ali i na dodatna prepucavanja unutar opozicije. Uz sve to, pojavile su se i određene (navodno) opozicione grupacije koje su se prilepile kao paraziti uz proevropsku opoziciju koju su svoje proteste koristile isključivo za podsticanje anarhije, kosovske nezavisnosti, rusofobije i NATO propagande, bez direktnog napadanja vlasti što je mnoge dovelo do opravdane sumnje da su to ubačeni elementi od strane vlasti, tj. Vučića (tzv. bot-liberali) sa ciljem je samo dodatno diskredituje proevropsku opozicije u kojoj već postoje oni koji promovišu slične stavove, ali naravno ne na takav agresivan i anarhistički način. Jer Vučiću nisu više dovoljne bot-patriJote koje služe da obesmisle postojanje desnice, sad su mu neophodni i bot-liberali da poptuno obesmisle i levicu i da tako obezbede potpuno naprednjačko jednoumlje.
Zato se od stotine hiljada građana na protestima početkom maja došlo do par stotina, negde i do tek nekoliko desetina onih koji i dalje šetaju. Rijaliti programi nisu ukinuti, nasilje i opšta nekultura se promoviše još brže, jače i bolje. Željko Mitrović2 je sa Vučićem i celom vladajućom garniturom dobio i javnu podršku američkog amabasadora Kristofera Hila3 kojom se kezi u lice svima iz proevropske opozicije. Opozicija je jedino uspela da se izbori za nove izbore, ali koji će opet biti održani u veoma naelektrisanoj atmosferi na ivici građanskog rata i nepovoljnim okolnostima za sve protivnike vladajućeg režima – sa nesređenim biračkim spiskovima i bez opozicionih medija koji su vidljivi i dostupni svim građanima Srbije.
Da li je za to kriv narod? Ne. Krivica za nepromenjeno stanje od maja meseca i neispunjavanja početnih uslova istaknutih na početku protesta, isključivo je na delu opozicije koja je prisvojila te iste proteste stavljajući lične stavove i interese pojedinaca ispred interesa i prava običnih građana. Leto je moralo biti iskorišćeno za masovnu mobilizaciju naroda, a ne da se protesti razvodne i pauziraju jer su pojedini opozicionari prvaci morali da iskoriste svoje ranije rezervisane aranžmane za letovanje. A onda se taj isti deo opozciije durio kao malo dete što je energija protesta opala i što nisu dobili masovnu podršku već kritiku od običnih i obespravljenih građana nazvivajući ih “krezubom Vučićevom Srbijom“. Ne mogu i ne smeju se vređati oni od kojih očekuješ podršku niti ih smeš kriviti za svoje greške. Ne možeš terati narod da menja svest pravdajući sve pričom da ne želiš da pribegavaš za jeftinim populizmom u borbi protiv Vučića jer je upravo taj populizam jedini način za dobijanje glasova i najmoćnije oružje za animiranje potecijalnih glasača.
Zapamtite: Narod uvek hoće nemoguće, ali je narod uvek u pravu!
Na drugoj strani imamo desnicu čiji su stranački prvaci mislili da će salonskim vođenjem politike i dizanjem buke preko društvenih mreža ostvariti iste one ciljeve koji su postavljeni na početku protesnih šetnji čime su opet odbili dobar deo potencijalnih glasača. Time je i taj deo opozicije propustio veliku šansu da ugrabi malo te masovne energije i želje naroda za promenom režima. Retki su stali i ustali u zaštitu uhapšenih novinara: Dejana Petra Zlatanovića i Milovana Brkića. Ako se kod proevropske opozicije videla, možda i očekivana, dvoličnost u tome da ih je bilo baš briga za njihovo hapšenje jer nisu pobornici istih ideologija, od tzv. državotvorne opozicije se očekivalo jedinstvo i veliki bunt. Ali osim par pojedinaca i vanparlamentarnih pokreta, nije bilo niti jake reakcije, niti ozbiljne inicijative za njihovim oslobađanjem. I to je još jedan faktor koji kod apsinenata izaziva nepoverenje i koji mnoge tera na pitanje da li su i koliko su oni prava opozicija.
Doduše, nekoliko stranaka desnice je imalo svoje neke proteste koji nisu naišli da masovnu podršku, ali opet u pojedinačnoj, a ne u zajedničkoj režiji sa drugim desničarskih strankama i pokretima. Kao i kod stranka proevropske opozicije lični i sitni interesi unutar desnice su stavljeni ispred onih nacionalnih. Posle svega ostalo im je međusobno prepucavanje i prebacivanje krivice na društvenim mrežama uz standardno naricanje kako sistem ne valja (a prvi neće da ga menjaju zbog svoje sujete), kao i patetično zaklinjanje na sopstveno poštenje i patriotizam. Zbog svih ovih autogolova kompletne opozicije Vučić može da trlja ruke i da kaže da je rasturanjem opozicije na sitne komade, dobio na vremenu da pokuša da spasi svoje pozicije. Jer čak i ova ujedinjena proevropska opozcija nije dovoljna da bude njegov veliki kamen spoticanja, a usitnjena desnica može biti samo kao sitni pesak.
Ipak, ni taj nedovoljno veliki kamen levice, niti taj sitan pesak desnice nisu garancija da Vučić može ostati miran i da će sigurno zadržati svoje trenutne pozicije moći posle izbora. Jeste ovakva opozicija u celini slabija nego kad bi išla u jednu ili makar dve kolone, ali ako svako zrnce opozicije ume da bude efikasno u pridobijanju svakog nezadovoljnog građanina Srbije, ovaj vladajući režim može postati prošlost. Neke stvari su ipak do svih nas i negde će svi morati, ako ne zajedno, onda makar jedni pored drugih ka istom cilju – rušenju režima Aleksandra Vučića.
1 – https://www.youtube.com/watch?v=j2Huo3_Nh0Y
2 – https://nova.rs/vesti/politika/zeljko-mitrovic-hvali-zapad-u-spotu-koji-promovise-americki-ambasador-kristofer-hil/
3 – https://twitter.com/usambserbia/status/1686405557089869824
Ostavite odgovor