U ovoj zemlji Ustav se ne čita. On se testira. Kao auto na autoputu, kao jetra posle treće rakije, kao strpljenje naroda posle desete konferencije za štampu. Svi pitaju isto pitanje, nekad šapatom, nekad velikim slovima: može li predsednik da se preseli u Nemanjinu, a da sistem ostane živ.
Odgovor je da može, ali samo ako se poštuje redosled. A redosled je ovde sve. Ne zato što je svetinja, nego zato što je jedina prepreka potpunom cirkusu. Zamisli državu kao poker sto u tri ujutru. Igrači su isti, čipovi isti, samo se stolice povremeno pomeraju. Ne možeš da sediš na dve stolice istovremeno. To čak ni Balkan ne prašta.
Ako predsednik hoće da postane premijer, mora prvo da skine krunu. Bez „samo formalno“. Bez „ja sam tu dok se ne snađemo“. Ostavka. Kraj. U tom trenutku, dok se narod još pita da li je ovo realnost ili treći čin neke loše predstave, predsednik Skupštine ulazi u kadar, ali ne kao politička ličnost, već kao ustavni čip. Privremeni fajl. Vršilac dužnosti predsednika Republike. Njegov posao nije da vodi narod, već da sistem ne izgori dok traje tranzicija.
U tom trenutku on preuzima ustavna ovlašćenja šefa države i, bez ikakvih proceduralnih prepreka, ima pravo da predloži bivšeg predsednika Republike za mandatara Vlade, pod uslovom da je predsednički mandat prethodno prestao.
I onda dolazimo do tačke konfuzije. Ljudi kažu, čekaj, pa zar se nisu samo zamenili. Jesu, ali razlika između zamene i uzurpacije je u proceduri. Vlada, uzgred, ne pada sama od sebe. Ona je tvrdokorna zver. Ako hoćeš novu, staru moraš da srušiš. Ostavkom ili izglasavanjem nepoverenja. Bez toga nema novog mandatara, nema nove igre.
Kada Vlada padne, teren je čist. Mandatar sastavlja tim, predlaže program, Skupština glasa. Ako ima većinu, gotovo je. Ako nema, nastaje haos, ali legalan. Predsednički izbori u međuvremenu teku paralelno, kao reklame tokom filma koji niko više ne gleda pažljivo. Ne blokiraju ništa. Samo podsećaju da je država u međuprostoru.
Sve ovo može da se završi za dve nedelje. Može da se razvlači tri meseca. Zavisi da li se igra brzo ili se čeka da se narod umori. Ali jedno ne može. Ne možeš biti sve u isto vreme. Ne možeš sam sebe predlagati. Ne možeš saviti Ustav kao papirni avion i očekivati da poleti pravo.
Ustav Srbije nije romantičan dokument. Nije ni naročito pravedan. Ali je pisan sa jednom zdravom paranojom koja se pokazala mudrom. Ne veruj nikome ko hoće previše funkcija odjednom. Zato je ovo gonzo država. Ne zato što je haotična, nego zato što stalno balansira između onoga što može i onoga što ne sme. A razlika između ta dva često je tanja od živaca novinara koji ovo piše u četiri ujutru, sa hladnom kafom i toplom sumnjom da će se sve ovo ponovo objašnjavati za šest meseci. Jer kod nas Ustav nije knjiga. On je test iz izdržljivosti.
A druga strana šta će? Da li ćemo uspeti da se konsolidujemo oko jednog kandidata? Ili ćemo se posvađati i krenuti da vadimo krvna zrnca i stare afere? To je pakleni šah-mat za koji još uvek, nažalost, nismo spremni.
Ostavite odgovor